МОЈА НЕПОНОВЉИВА ШКОЛСКА ДРУЖИНА

9 jun

Верујем да су матуранти једини ђаци који се не радују много летњем распусту. Јер он мирише на растанак. Верујем и да растанци служе једино да би нас растужили и показали нам колико нам већ сада недостају они који одлазе. Преиспитују нас, кушају, бацају у стање спутаности да вратимо оне од којих се растајемо.

И овогодишњи матуранти ће ускоро отићи, заувек… Са њима одлази и један део нас, у неповрат. Однеће са собом сећања, успомене, можда и надања да ће тамо негде бити лепше и боље. А неће. Никада се више једна ђачка  дружина неће осећати тако јаком, битном, сложном, јединственом, као што је то била овде, док је под нашим кровом расла и трајала. То је дружина која је померила границе наших устаљених токова, променила начин размишљања и смисао нашег делања, унела новине у наша наставна и ваннаставна планирања… Дружина која је делила, која се веселила, славила, која се такмичила, подржавала, противречила, инспирисала, оплемењивала…

За седамнаест чланова те дружине школско звоно се последњи пут оглашава. Последња прозивка по дневнику почиње:
  1. Аксентијевић Алекса: „Најрадије ћу се сећати школских одмора јер смо се тада највише дружили и тада су настајале многе догодовштине.“
  2. Анђелковић Никола: „Када сам уписивао ову школу, нисам много очекивао, а она ми је пружила незаборавне успомене, добра пријатељства за која верујем да ће се одржати још дуго. Пружила ми је екскурзије за памћење које су нас додатно зближиле.“
  3. Димитријевић Алекса: „Растајемо се после четири године које су мени брзо прошле јер сам их проводио с најбољим друговима. Трудићу се да упамтим само лепе тренутке свог школовања. Сада тек разумем одрасле кад кажу да је најлепше ђачко доба.“
  4. Илић Никола: „Сада када се ближи крај и кад размишљам о прошлим данима, схватам колико нам је било лепо. Ништа ми не може избрисати сећање на незаборавне екскурзије, на заједничке непроспаване ноћи, понеку свађу, помирење, несташлуке… Пред нама је сада један нови почетак, једна велика животна прекретница са пуно обавеза и задатака.“
  5. Мицић Далибор: „Овде, у овој школи, ми смо сазрели, постали људи. Нисам ни сањао колико ћу бити близак с неким друговима. Проживели смо заједно и лепе и тешке тренутке. Одлазимо, а међу овим школским зидовима остављамо део себе. Остављамо луде дане наше младости и безбрижности.“
  6. Петровић Вукашин: „Своју генерацију памтићу по многим добрим стварима, као и по несташлуцима кроз које смо сви заједно пролазили.“
  7. Петровић Немања: „Почињемо да се опраштамо од детињства, другова и несташлука. Остаће незаборавна успомена на најлепши период живота.“
  8. Петровић Петар: „Драго ми је што завршавам средњу школу , али ме растужује то што више нећу моћи да се виђам с друговима јер ћемо се углавном сви растати. Али ту су успомене помоћу којих ћемо се присећати једни других.“
  9. Прокић Драгана: „Мислим да је моја генерација најбоља и најсложнија. Увек смо били ту једни за друге, бодрили се кад је било најтеже. Некад смо се и свађали, смејали, плакали, али увек смо чинили добро једни другима. Сви смо  срећни јер завршавамо школу, али и тужни што се растајемо.“
  10. Рашић Небојша: „Памтићу другове с којима сам се братски спријатељио. А имаћу шта да испричам у животу и својим потомцима о успоменама из школе.“
  11. Ристић Милош: „Посебно ћу се сећати ових дана, припреме за матуру и прославе матурске вечери.“
  12. Симић Немања: „Остају за нама лепи дани. Живеће у нашим срцима кроз безброј успомена.“
  13. Симоновић Петар: „Сада свако иде својим путем. Крећемо у нешто ново и непознато. Али заувек ћу памтити другове из школских клупа.“
  14. Спасић Кристина: „Крај се приближио. Растајемо се, а растанци су тужни. Недостајаће ми другови. Памтићу их као једну велику породицу, као дивне људе и искрене пријатеље.“
  15. Станојевић Лазар: „Памтићу дане проведене у школи по најбољем друштву и нашим несташлуцима.“
  16. Станојевић Милош: „Осећам неку празнину јер више неће бити другова и другарица на истом месту, у нашој учионици, већ ћемо се разићи свако на своју страну. Ту празнину ћу попунити сећањима из школских дана. Нема више договарања о бежању са часова јер је ово последње наше „бежање“ за које нам договор није ни потребан.“
  17. Станојевић Стефан: „Свако у животу мора да оде на неки пут, али где год били, мислим да успомене из школе нико од нас неће моћи да заборави. Свакодневно смо се дружили и схватили да је ђачко доба ипак најлепше.“
Седамнаест ђака мог одељења матуром завршава своју школску мисију. (Животни испит су, подразумева се, већ успешно положили.) Њихова учионица, у којој се никада нисам осећала сувишном, остаје наизглед празна, а у ствари, препуна успомена. И дрво пријатељства, засађено у школском дворишту, чуваће драгоцена сећања на заједничке дане, на речи и дела непоновљиве школске дружине на коју сам бескрајно поносна.

Нека јој небо буде граница!

 

                поносна разредна одељења С-4,

                     Марија Караџић

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: