Arhiva | Istorijske znamenitosti našeg kraja RSS feed for this section

ПОСЕТА НОВОБРСКОМ КРАЈУ, МАНАСТИРУ ДРАГАНАЦ И МЕРМЕРНОЈ ПЕЋИНИ

22 apr

Ђаци и наставници Грађевинско-саобраћајне школе организовали су једнодневну стручну екскурзију током које су посетили манастир Драганац, тврђаву у Новом Брду, цркву у Бостану и Мермерну пећину у Гадимљу. Посета је уприличена уз жељу да се културно-историјске знаменитости Косова и Метохије приближе млађим генерацијама које нису баш често у прилици да самостално путују.

Учесници екскурзије могли су да сазнају да је манастир Драганац највероватније задужбина кнеза Лазара и да је настао у 14. веку, као и црква Успења пресвете Богородице у селу Бостане крај Новог Брда.  Могли су да уживају у амбијенту Мермерне пећине која је стара око 80 милиона година, а откривена је 1969. године. Сазнали смо и то да је потребно да прође још око милион и по година да би се спојиле чувене фигуре од сталактита и сталагмита Ромео и Јулија у прелепој Љубавној дворани. Улазак у новобрдску тврђаву нам није био омогуђен из безбедносних разлога, али је било прилике да се приближимо старим зидинама и направимо фотографије за успомену.

 

Вратили смо се у Грачаницу препуни утисака и обогаћени новим сазнањима о нашој историји и култури. А идеје о новим дестинацијама већ се рађају…

Advertisements

Crkva Vavedenja Presvete Bogorodice Lipljan

6 mar

Picture1

Crkva  Vavedenja Presvete Bogorodice je sazidana krajem XIII i početkom XIV veka, otprilike oko 1331. godine. Predpostavlja se da je ktitor ove crkve neko iz porodice Nemanjića kralj Dušan ili Stefan Dečanski.

Iskopavanjem, koje je vršio institut za zaštitu spomenika kulture 1954-1958 godine, oko današnje Lipljanske crkve, pronađeni su temelji dveju trobrodnih bazilika i to : jedne starohrišćanske i druge poznovizantijske.

Lipljanska crkva je jednobrodna bazilika sa trostranom apsidom i fasadama na kojima su arhitektonski motivi podvučeni ornamentima izvedenim u samom građevinskom materijalu alternativnom upotrebom igle, kamena i malterskih spojnica.

U crkvi je sačuvano 95m2 živopisa u dva sloja, a posle rastauracije ta je površina povećana i iznosi 130m2 pod živopisom iz XIV, XVI i XVII veka.

Međufreskamaiz XIV veka delimično je sačuvan lik sv. Nikole u niši na zapadnom zidu pored koga stoji manji lik, verovatno ktitora, u odelu profanog karaktera. Očuvani su delovi likova i ornamenata crkvenog arhijereja iz kompozicije poklonjenja žrtvi u apsidi i ostaci scena iz ciklusa Velikih praznika i Stradanja Hristovog u naosu : Blagovesti, Neverstvo Tomino, Penjanje na krst itd.

Podeljena su mišljenja o hronologiji ovih fresaka. Jedni smatraju da su nastale posle 1331. godine, a neki da su nastale 1375. godine, pa do 1389. godine kada su završeni slikarski radovi.

Karakterističan je i prvobitni zidni ikonostas iz XIV veka, koji je prilikomobnove u XIV veku bio nadzidan do svoda. Na njegovojistočnojstranisufreskerađene u XIV veku a nazapadnojiz XVI i XVII veka.Na zapadnojspoljašnjojfasadikonstantovan je živopis u obaslojaiz XIV i XVI veka.

SadolaskomTuraka ova crkva je stradala u požaru i od rušenja. Posleprvogstradanjacrkva je obnovljena u XVI veku, kada su opravljeni porušeni svodovi i gornji pojasevi fasade, zidni ikonostac i pregradni zid kojim je unutrašnjost bila podeljena na oltar, naos i unutrašnju pripratu. Crkva je ponovo opustela u XVII veku. Početkom XIX i XX veka bila je ponovo obnavljana.

Konzervacija je izvršena1954/58. Poslednja restauracija fresaka je radjena 2009 godine, a završena 2010 godine.

Mirjana Dukić

Simonida

4 mar

 

images

Kralj Uroš II Milutin (1282-1321) bio je mlad kad je stupio na presto Srbije. U prvim godinama vladavine uspešno je ratovao protiv Vizantije i znatno proširio teritoriju Srbije na jug. Zatim sledi period stišavanja ratnih dejstava pa diplomatskim putem pokusava da sačuva osvojene oblasti. Rešenje je bila ženidba sa nekom od princeza iz Carigrada.

Milutin je državne interese uvek stavljao ispred ličnih. Osvojivši vizantijske teritorije do obala Egejskog mora, Milutin je odlučio da se diplomatski približi Vizanticima i da se orodi sa vizantijskim carem.

Vizantijski car Androik II nikako nije uspevao da zaustavi srpsko nadiranje, a sa drugestrane se približavala opasnost od Turaka Seldzuka pa je Milutinu ponudio za ženu svoju sestru Evdokiju. Međutim, Evdokija nije htela ni da čuje o tom braku. Andronik daje Milutinu za ženu Simonidu. Nesrećna Simonida je imala samo pet godina kada je napravljen ovaj kupoprodajni ženidbeni ugovor.Bila je jako mala kada je došla međuTribale( tako su vizantinci nazivali Srbe), gde su je dali, poklonili ili prodali.

Rodila se oko 1292.godine u doba kada se Vizantija nalazila u velikoj krizi.Ostala je priča da je Simonidina majka Irina od Monferata, pre negošto je rodila, zapalila 12. sveća pred ikonama 12. apostola. Najduže je gorela ona pred ikonom apostola Simona pa je ponjemu i dobilaime Simonida.

U to vreme Milutin je imao oko 44.godine, nekoliko brakova i odraslu decu. 1299. godine u Skoplju se oženio Simonidom. Nije sačekao da od devojčice postane žena, nego, kako je zabeleženo u vizantijskim hronikama, Simonidu povredio i učinio doživotnom nerotkinjom. Trpela je kralja koji je zanju bio starac, izboran, bradat i sa jezom i tugom se sećala kad mu je postala žena.

Trpela je svekrvu Jelenu Anžujsku, koja je nije volela, jer nije volela Vizantiju.Nije bila u dobrim odnosima ni sasvojom majkom Irinom, koja je nastojala da iskoristi ćerkin položaj i sinovima Dimitriju i Teodoru obezbedila nasleđe na srpskom dvoru.

Od sveg tog života u Srbiji, punog svile i brokata, svetkovina, kraljevskih gošćenja, proslava, crkvi, manastira ostalo joj je samo trpljenje i skrivena seta.

Krenula je u Carigrad 1317.godine na sahranu svoje majke i to je iskoristila da pobegne sa dvora. Milutin je besnio i pretio pa joj je otacAndronik naredio da se vrati.Ona odlučna u nameri da se nikada ne vrati na dvor odlučuje da se zamonaši u Seru. Međutim došao je njen polubrat i predao je Srbima.

Ostareli kralj Milutin u nameri da pred kraj života odobrovolji Simonidu naredio je izgradnju manastira Gračanice. U manastiru su sačuvani portreti kralja i kraljice koji ne stoje zajedno, već su naslikani na dva odvojena stuba, možda je Simonida tako zahtevala.

Kada je kralj Milutin star i oboleo pao u postelju gledali su ga kaluđeri i Simonida jer su se ostali dvorjani razbežali i tražili naklonost mogućih naslednika. Kada je umro 1322.godine Simonida je bila slobodna, vratila se u Carigrad.

Iako je bila mlada nije htela drugog muža, sklonila se u manastir sv.Andreje, ali joj se uskoro pridružio otac Andronik II koji je svrgnut sa prestola. Simonida se poslednji put spominje 1336. godine.             

Kralj Milutin i kraljica Simonida freskeMirjana Dukić

 

Srednjovekovna “visoka moda”

22 nov

                       Ko kaže da naši srednjovekovni vladari nisu pratili modu i nisu vodili računa o lepom oblačenju.

                 

      Za vreme vladavine Stefana Urosa II Milutina (1282 – 1321) došlo je do procvata crkvene umetnosti I knjizevnosti, kao znak opšteg poleta zemlje.Jedan od najlepših manastira, zadužbina Kralja Milutina, Gračanica podignut je izmedju 1315 i  1321 god. Manastir je zidan sa ukusno složenim redovima opeke medju kamenjem, druge spoljašnje dekoracije nema, ali ostavlja vrlo lep utisak otmenošću svojih linija I harmonijom celine.Na freskama u manastiru Gračanici kao i u drugim manastirima vizantisko – srpskog stila možemo primetiti portrete vladara i vladarki kao I garderobu i nakit iz tog vremena.  Na starim freskama Srbi i Srpkinje srednjeg veka bili su lepi ljudi pravilnih crta lica.Velika gospoda nosila je svečana odela vizantijskog porekla. Dugački ogrtač crvene ili zelene boje, obično ukrašen zlatom i biserima. To pokazuje i njihov način odevanja . 

Najčešće su tkanine donošene iz Grčke, Italije i Flandrije. Svečana odela su najčešće bila crvene a redje zelene boje. Odelo kraljice Simonide i njene pratnje bilo je purpurno sa zlatnim pojasevima sa puno bisera i dragog kamenja. Neophodna su bila krzna i  bunde. Pojasevi su bili izuzetno moderni, posebno oni od kože obojene u crnu ili crvenu bolju. 

                                                

Zakopčavao se srebrnom ili zlatnom kopčom. Imućni ljudi su nosili kožne cipele ili cipele od čoje koje su bile u zelenoj, modroj, crnoj,crvenoj boji a poneke su bile i šarene. 

Otmene žene su nosile svilene košulje. Haljine su obično bile od bele ili plave tkanine koje su  na rukavima i nedrima ukrašavane zlatnim ili srebrnim dugmadima. Na glavama su nosile marame ili veo od platna i svile ukrašene zlatnim vezom.

         Kao ženski ukrasi najviše su se koristile minjdjuse od srebra ili zlata ukrašene biserima i dragim kamenjem. Obično su bile teške pa nisu visile o ušima nego su visile sa kapa, dijadema, kruna ili marama. Čeoni ukrasi su bile diademe od srebra ili zlata ukrašene biserima i dragim kamenjem. Prstenje je bilo od bakra, srebra ili zlata sa dragim kamenjem i biserima na njima. Ogrlice su nosili svi imućni ljudi sa priveskom u obliku krsta.

          Nema podataka o tome da su na dvorovima srpskih vladara u srednjem veku organizovali modne revije, ali je sigurno da su imali ukusa i da su i po tome pratili evropske trendove. A njihov stil odevanja imao je za cilj da prikaze raskoš i bogatstvo  srpskih vladarskih porodica.

 Mirjana Dukić

Ulpijana

17 okt

Povoljan geografski položaj i bogatstvo prirpdnih resursa ovog dela Kosova , predstavljali su idealne uslove za razvoj života od praistoriskog perioda do danas. Nadomak  Gračanice, na samo 2 km nalazi se naseobina iz rimskog doba , ostatci  starog  grada Ulpijane.  

Ulpijana je osnovana za vreme vladavine Marka Ulpija Nerve Trajana (98-117) sredinom II veka dobila je status. Goti su porušili i opustošili Ulpijanu 471god. da bi je 518 potpuno uništio zamljotres. U IV veku grad je obnovio Justinijan, po kome se grad naziva Justinijana Sekunda. Predpostavlja se da grad  podignut na temeljima drevnih dardanskih naselja iz bronzanog i gvozdenog doba .

Ulpijana je podignitu na raskrsnici puteva koji su povezivali dunavski limes sa Dalmacijom i Makedonijom, a preko Niša sa Trakijom što je uslovilo da postane značajan trgovinski centar. U V veku Ulpijana postaje verski centar ranohrišćanskog perioda i episkopat. Grad je razoren početkom VII veka . 

  I danas, iskopine Ulpijane predstavljaju značajno arheološko nalazište i naše važno kulturno-istorijsko         nasledje.

  M.Dukić