Arhiva | Uncategorized RSS feed for this section

Хуманитарни базар у Грачаници

18 okt

На хуманитарном базару у Грачаници који је организовала група хуманих жена из Косовске Митровице под називом „Хуманитарни базари-Да живот победи“ учествовали су наставници и ученици Грађевинско-саобраћајне школе, као и поједини родитељи. Базар је одржан како би се прикупио новац за лечење дечака Вуксана Здравковића из Штрпца и Ивоне Ивановић из Кузмина.

Слаткиши, зимница, козметика, књиге, уметничке слике, декупаж предмети и друга кућна декорација, нашли су пут од штандова до руку бројних купаца који су посетили базар и оставили свој прилог. Било је и оних који су само желели да помогну убацивањем новчаница у обележене кутије.




Подршку базару су пружили реп музичари Стефан Борзановић Глиша из Штрпца и дуо Цоа и Ћофи из Грачанице. Они су недавно на јутјуб каналу објавили своје нумере с порукама о хуманости. На базару су малишане забављали аниматори прерушени у ликове из цртаћа „Маша и медвед“, а организована је и наградна игра с вредним поклонима.  
Овај догађај су подржали и приватни предузетници из Грачанице и других места тиме што су донирали своје услуге и производе. Прикупљено је укупно преко 200 хиљада динара за лечење Вуксана и Ивоне.

Вуксан Здравковић болује од ретке неуромишићне болести и за његово лечење потребно је око 2,4 милиона долара. Ивона Ивановић се већ неколико година налази у стању тзв. будне коме и њој је за лечење потребно око 60 хиљада евра.

Хуманитарни базари за њих двоје биће организовани и у другим местима на Косову и Метохији.

Настава за време короне

15 maj

Био је почетак марта. Имали смо у школи једну лепу замисао. Пошто се приближавао Ускрс, размишљали смо о томе да организујемо Ускршњи вашар. Са ђацима бисмо направили разноврсне украсне и употребне предмете које бисмо продали, а новац уплатили у хуманитарне сврхе. Водили смо се тиме да наше мало некоме много значи.

Међутим, све се убрзо променило и пореметило нам планове. Вирус корона, карантин, односно, двоструки карантин у већ постојећој двадесетогодишњој изолацији… Шта још, колико, зашто…? Све ме је подсетило на бомбардовање 1999. године и прекид школске године, али, ово је сада мало другачије.

Како год било, жив се човек на све навикне. Почела је online настава. За све нас, и наставнике и ђаке, ово је била новина, непознаница. Међутим, како су наставници били ажурни и флексибилни, све се довело у ред. Такође су и ђаци, лепо или силом прилика, прихватили. Морам их овом приликом похвалити, БРАВО децо!!!

Искрено, нисам мислила да ће бити тако активни као што се и показало. Како их мотивисати за рад? Моја искуства у раду са ђацима јесу за похвалу. Одговоре на сваки позив, пошаљу сваки урађен задатак. Понекад можда наиђу на потешкоће, али, и то је нормално. Треба и њих разумети,нису ни они ово желели. Потребно је често чути и њихова мишљења, уважити их, похвалити, нашалити се. Морам напоменути и то да је ово једна контрадикторност, јер, вазда смо причали како деца треба што мање времена да проводе поред рачунара и мобилних телефона. Шта се сада десило?

Хтели или не, морају да буду поред рачунара и телефона, али, посматрајмо то и мало другачије. Макар ће у овом случају паметно користити телефоне, усавршавајући своја знања неголи играти затупљујуће игрице до касно у ноћ. Ако се већ мора овако, ето и неке предности. Свакако да сам и ја усавршила своја знања када је у питању модерна технологија, али, ипак, признајем  да сам више за живу реч и мирис штампане књиге. Не знам да ли је то због тога што сам одрастала у неким другим временима или заиста нисам присталица модерне технологије.

Ускоро се завршава и ова школска година. Морамо да истрајемо, да се надамо бољим и лепшим данима, да се гледамо у очи док се смејемо, да се радујемо животу!

Да у здрављу дочекамо септембар и вратимо се у школске клупе!

Радмила Миљковић,

професор српског језика и књижевности

Поезијом против вируса

25 mar

Међународни дан поезије, 21. март, обележава се одлуком УНЕСКО-а у циљу промовисања читања, посебно међу школарцима. У многим градовима света, на јавним местима, трговима, амфитеатрима, културним институцијама, факултетима и школама поезија се тога дана слави читањем стихова.

Због актуелне ситуације у вези с вирусом корона и због забране окупљања на јавним местима, љубитељи поезије у нашој школи овај дан прославили су код куће. Читали су стихове својим укућанима.

Милица је читала сестри стихове Матије Бећковића, „Ти си моја ипак“. Никола је мајци читао народну епску песму „Бановић Страхиња“. Исте стихове је и Петар читао свом брату. Митра је сестри читала стихове „Искрене песме“ Милана Ракића, а Михајло А. је мајку забављао читајући Шишка Менчетића и песму „Први поглед“. Огњен је за своју мајку изабрао народну лирску песму „Српска дјевојка“, а исту песму је и Лука читао свом оцу. Душан је с мајком прелиставао Десанкину поезију и читао јој „Стрепњу“, а Михајло М. је читао мајци стихове Мике Антића, „Записано у среду“. Филип је читао родитељима стихове народних лирских песама, а Немања је читао мајци „Тражим помиловање“ Десанке Максимовић.

Стефан је био сам код куће па је преко друштвених мрежа поручио девојци „А и тебе волим“ читајући јој истоимену Десанкину песму. Сам је код куће био и Алекса који је због домаћег задатка читао „Бановић Страхињу“. Александра је свог брата забављала Дучићевим стиховима песме „Април“ док је Михајло Т. је за свог оца изабрао Шантићеву песму „Мој отац“. И наставница Марија Караџић придружила се својим ђацима за Светски дан поезије забављајући се са својом ћерком уз песму „Понављачка“ Моша Одаловића.

Идеја је била да се ученици мотивишу за почетак наставе на даљину. Судећи према интересовању ђака, овај задатак на даљину успешно је реализован.

Марија Караџић

МОЈА НЕПОНОВЉИВА ШКОЛСКА ДРУЖИНА

9 jun

Верујем да су матуранти једини ђаци који се не радују много летњем распусту. Јер он мирише на растанак. Верујем и да растанци служе једино да би нас растужили и показали нам колико нам већ сада недостају они који одлазе. Преиспитују нас, кушају, бацају у стање спутаности да вратимо оне од којих се растајемо.

И овогодишњи матуранти ће ускоро отићи, заувек… Са њима одлази и један део нас, у неповрат. Однеће са собом сећања, успомене, можда и надања да ће тамо негде бити лепше и боље. А неће. Никада се више једна ђачка  дружина неће осећати тако јаком, битном, сложном, јединственом, као што је то била овде, док је под нашим кровом расла и трајала. То је дружина која је померила границе наших устаљених токова, променила начин размишљања и смисао нашег делања, унела новине у наша наставна и ваннаставна планирања… Дружина која је делила, која се веселила, славила, која се такмичила, подржавала, противречила, инспирисала, оплемењивала…

За седамнаест чланова те дружине школско звоно се последњи пут оглашава. Последња прозивка по дневнику почиње:
  1. Аксентијевић Алекса: „Најрадије ћу се сећати школских одмора јер смо се тада највише дружили и тада су настајале многе догодовштине.“
  2. Анђелковић Никола: „Када сам уписивао ову школу, нисам много очекивао, а она ми је пружила незаборавне успомене, добра пријатељства за која верујем да ће се одржати још дуго. Пружила ми је екскурзије за памћење које су нас додатно зближиле.“
  3. Димитријевић Алекса: „Растајемо се после четири године које су мени брзо прошле јер сам их проводио с најбољим друговима. Трудићу се да упамтим само лепе тренутке свог школовања. Сада тек разумем одрасле кад кажу да је најлепше ђачко доба.“
  4. Илић Никола: „Сада када се ближи крај и кад размишљам о прошлим данима, схватам колико нам је било лепо. Ништа ми не може избрисати сећање на незаборавне екскурзије, на заједничке непроспаване ноћи, понеку свађу, помирење, несташлуке… Пред нама је сада један нови почетак, једна велика животна прекретница са пуно обавеза и задатака.“
  5. Мицић Далибор: „Овде, у овој школи, ми смо сазрели, постали људи. Нисам ни сањао колико ћу бити близак с неким друговима. Проживели смо заједно и лепе и тешке тренутке. Одлазимо, а међу овим школским зидовима остављамо део себе. Остављамо луде дане наше младости и безбрижности.“
  6. Петровић Вукашин: „Своју генерацију памтићу по многим добрим стварима, као и по несташлуцима кроз које смо сви заједно пролазили.“
  7. Петровић Немања: „Почињемо да се опраштамо од детињства, другова и несташлука. Остаће незаборавна успомена на најлепши период живота.“
  8. Петровић Петар: „Драго ми је што завршавам средњу школу , али ме растужује то што више нећу моћи да се виђам с друговима јер ћемо се углавном сви растати. Али ту су успомене помоћу којих ћемо се присећати једни других.“
  9. Прокић Драгана: „Мислим да је моја генерација најбоља и најсложнија. Увек смо били ту једни за друге, бодрили се кад је било најтеже. Некад смо се и свађали, смејали, плакали, али увек смо чинили добро једни другима. Сви смо  срећни јер завршавамо школу, али и тужни што се растајемо.“
  10. Рашић Небојша: „Памтићу другове с којима сам се братски спријатељио. А имаћу шта да испричам у животу и својим потомцима о успоменама из школе.“
  11. Ристић Милош: „Посебно ћу се сећати ових дана, припреме за матуру и прославе матурске вечери.“
  12. Симић Немања: „Остају за нама лепи дани. Живеће у нашим срцима кроз безброј успомена.“
  13. Симоновић Петар: „Сада свако иде својим путем. Крећемо у нешто ново и непознато. Али заувек ћу памтити другове из школских клупа.“
  14. Спасић Кристина: „Крај се приближио. Растајемо се, а растанци су тужни. Недостајаће ми другови. Памтићу их као једну велику породицу, као дивне људе и искрене пријатеље.“
  15. Станојевић Лазар: „Памтићу дане проведене у школи по најбољем друштву и нашим несташлуцима.“
  16. Станојевић Милош: „Осећам неку празнину јер више неће бити другова и другарица на истом месту, у нашој учионици, већ ћемо се разићи свако на своју страну. Ту празнину ћу попунити сећањима из школских дана. Нема више договарања о бежању са часова јер је ово последње наше „бежање“ за које нам договор није ни потребан.“
  17. Станојевић Стефан: „Свако у животу мора да оде на неки пут, али где год били, мислим да успомене из школе нико од нас неће моћи да заборави. Свакодневно смо се дружили и схватили да је ђачко доба ипак најлепше.“
Седамнаест ђака мог одељења матуром завршава своју школску мисију. (Животни испит су, подразумева се, већ успешно положили.) Њихова учионица, у којој се никада нисам осећала сувишном, остаје наизглед празна, а у ствари, препуна успомена. И дрво пријатељства, засађено у школском дворишту, чуваће драгоцена сећања на заједничке дане, на речи и дела непоновљиве школске дружине на коју сам бескрајно поносна.

Нека јој небо буде граница!

 

                поносна разредна одељења С-4,

                     Марија Караџић

Осмаци показују интересовање за ГСШ

29 maj

На недавно завршеном Сајму образовања у Дому културе у Грачаници под називом „Дођи и информиши се!“ један од учесника била је и Грађевинско-саобраћајна школа. Заинтересованим ученицима осмих разреда представили смо план и програм школе и показали предности које очекују будуће наше ђаке.

И ове године ГСШ ће уписивати ученике за три образовна профила: техничар друмског саобраћаја и техничар унутрашњег транспорта, који су четворогодишњи, као и смер за возача моторних возила који је трогодишњи.

Акценат је стављен на бесплатну возачку обуку и полагање возачког испита, а истакнуте су и друге предности наше школе попут лакшег запошљавања у подручју саобраћаја у односу на нека друга занимања.

Посетиоцима сајма било је омогућено да разгледају наша возила на којима се врши ауто-обука, као и да чују утиске и мишљења наших ђака о свему што их о школи занима.

Задовољни смо и одзивом и интересовањем основаца и очекујемо да ће, као и прошле године, након квалификационог испита, сва места за сва три наша образовна профила бити попуњена већ у првом кругу.

Марија Караџић

MATURANTI ZAPLESALI KADRIL

22 maj

Nasmejani i lepo raspoloženi maturanti Gradjevinsko-saobraćajne i Medicinske škole prvi put su u centru Gračanice odigrali maturantski ples i tako se pridružili svojim vršnjacima širom Srbije i Evrope. Inicijativu su pokrenuli članovi učeničkog parlamenta Medicinske škole koju su rado prihvatili i naši đaci.
Svake godine za Ginisovu knjigu rekorda pleše se kadril iz operete „Slepi miš“ Johana Štrausa. Rekord drži 2011. godina s preko 33 hiljade maturanata.
Igrajući s belim balonima, u crvenim i plavim majicama, pred brojnim gradjanima Gračanice đaci su simbolično predstavili boje Srbije.
-Drago mi što je moja generacija pokrenula ovu ideju. Nadam se da će maturski ples postati tradicija u Gračanici, kaže maturant GSŠ Petar Simonović.
Sinhronizovani ples maturanata bila je lepa prilika za druženje i dobra priprema za predstojeće matursko veče koje će završni razredi Gradjevinsko-saobraćajne i Medicinske škole i ove godine zajedno proslaviti.

Uskršnja izložba u našoj školi

24 apr

Na radost i zadovoljstvo učenika i nastavnika, prvi put ove godine u našoj školi održana je prodajna izložba ručnih radova. Zahvaljujući najviše nastavnici likovne kulture Stanki Popović, na izložbi su se našli eksponati rađeni u dekupaž tehnici s uskršnjim motivima, kao i predmeti od papira u obliku korpica i kutijica za jaja.

Prva izložba ima i humanitarni karakter jer će prikupljeni novac biti uručen maturantima kojima je potreban za organizaciju predstojećih maturskih svečanosti. Sudeći prema reakcijama posetilaca, humanitarnu uskršnju izložbu bi trebalo uvrstiti u školske aktivnosti i narednih godina.

Naš Petar prvak Centralne Srbije

24 apr

Učenik četvrtog razreda GSŠ, Petar Simonović, postao je prvak Centralne Srbije u kik-boksu u kategoriji do 81 kilograma.

On je do pobede i zlatne medalje stigao savladavši takmičare iz niških i kragujevačkih klubova. Petar kaže da je priželjkivao pobedu: – Pobeda mi znači mnogo zato što mi daje samopouzdanje i volju za nova takmičenja.

Nakon takmičenja koje je održano u Kragujevcu, gradonačelnik Gračanice, Srđan Popović, priredio je prijem za Petra i ostale njegove kolege koje su se takodje vratile s medaljama. Za samo godinu i po dana, koliko Petar Simonović trenira kik-boks, osvojio je bronzanu medalju na balkanskom prvenstvu u Nišu, a sada i prvu zlatnu medalju. Član je kik-boks kluba „Panišer“. Petar je odličan učenik, a ove godine biće proglašen i djakom generacije.

Čestitamo našem maturantu!

Žuti autobus putuje…

24 apr

Maturant GSŠ, Nikola Anđelković i nastavnik srpskog jezika i književnosti, Marija Karadžić bili su gosti Građevinske tehničke škole „Branko Žeželj“ u Beogradu. Oni su zajedno s autorkom dokumentarnih filmova i pesnikinjom, Radmilom Todić-Vulićević, u prepunoj sali školske biblioteke promovisali  film „Žuti autobus“ koji govori o školskom prevozu đaka sa centralnog Kosova. 

Film je naišao na veoma pozitivnu reakciju publike. Nakon projekcije, bilo je mnogo zainteresovanih đaka koji su se raspitivali o tome kako njihovi vršnjaci žive na Kosmetu u otežanim uslovima i na koji način mogu da im pomognu. Oni su dobili poziv da uzvrate posetu i obećali da će se potruditi da uskoro ponovo budu gosti GSŠ. Podsećanja radi, pre tri godine učenici i nastavnici ove beogradske škole posetili su Gračanicu kada su našim đacima uručili značajnu humanitarnu pomoć u vidu školskog pribora. Saradnja dveju škola je nastavljena zahvaljujući autorki filma „Žuti autobus“, Radmili Todić-Vulićević. A zahvaljujući srdačnim domaćinima, poseta Građevinskoj tehničkoj školi „Branko Žeželj“ predstavnicima naše škole ostaće u nezaboravnom sećanju.

Светски дан поезије на наш начин

24 mar

 

 

         Према одлуци УНЕСКО-а, већ 20 година у свету се 21. марта обележава Дан поезије. Слављење поезије тог дана на јавним местима, на градским трговима и у парковима има за циљ промоцију читања, писања и објављивања стихова, као и промоцију поезије међу школарцима.

          Обележавању овогодишњег празника прикључили су се ученици Грађевинско-саобраћајне школе у Грачаници. Они су изашли из својих учионица и поезију казивали пролазницима на улици, радницима у општини, верницима у манастирској порти, гостима у кафићима, продавцима у маркетима и на пијаци… Желели су да им покажу да поезија има моћ да човека оплемени, духовно обогати, подстакне га на дубља размишљања, пружи му уживање, чак и да у њему пробуди песника.

 

          Ђаци су својим суграђанима казивали стихове Дучића, Ракића, Бојића, Шантића, Диса, Десанке Максимовић и других великих српских песника. А онима који су желели да застану и да их чују даривали су поклоне у виду љубавних и родољубивих песама.

         Пролазници су били пријатно изненађени, многи чак и одушевљени идејом наших ђака. Неки су рецитовали заједно с њима, неки су им из руку узимали књигу да сами прочитају још неку песму, некима су стихови измамили сузе, а ђацима је било најдраже што је поезија том приликом многима од њих улепшала дан. Још једна њена чаробна моћ!

Maрија Ђекић